Kada je početkom 2014. godine izbila gasna kriza između Rusije i Ukrajine, EU je preuzela svoju uobičajenu ulogu posrednika. Međutim, u ovom slučaju rizici za Evropu bili su viši, s obzirom da je oko jedne trećine ukupno uvezenog gasa u EU – ruski gas koji dolazi upravo preko Ukrajine. Zbog toga su evropski lideri odlučili da ovu (ne)priliku iskoriste za dugo očekivanu i neophodnu dubinsku reformu energetske politike EU.
Strategija Energetske unije dala je ambicioznu viziju Evrope – ozvaničila je opredeljenost EU da se dekarbonizuje do 2050. godine i da omogući prelazak na niskougljeničnu ekonomiju ukidanjem podrške fosilnim gorivima, uključujući ugalj. Ova vizija za Uniju čiji se uticajniji članovi i dalje oslanjaju na ugalj – poput Poljske i Nemačke – delovala je kao smeo plan.
Pariski sporazum iz decembra 2015. uspostavio je ambiciozniji politički okvir na koji je EU trebalo da odgovori. Evropska komisija je dobila zadatak da predloži propise kojim bi omogućila sprovođenje Pariskog sporazuma i vizije Energetske unije. Ovo je učinjeno paketom mera nazvanim “Čista energija za sve Evropljane” (Clean Energy for All Europeans – CE4All), koje su predložene u novembru 2016. Definisani su načini primene klimatskog i energetskog okvira za 2030. godinu, izmenjena su pravila na tržištu električne energije tako da omogući veći udeo obnovljivih izvora i energetsku efi kasnost.
Posebna novost bio je predlog za upravljanje Energetskom unijom, koji zahteva od svih zemalja članica da razviju integrisane nacionalne planove za sektore energetike i klimatskih promena.
Nakon što paket CE4All bude upotpunjen i usvojen u EU u svim svojim elementima, što se očekuje iduće – 2019. godine, zadatak za JIE je jasan –odgovarajući zakoni trebalo bi da se prenesu i sprovedu i u okviru Sporazuma o energetskoj zajednici. U januaru ove godine, Energetska zajednica usvojila je preporuku za razvoj integrisanih nacionalnih planova za energiju i klimu u našem regionu. Zemlje potpisnice Sporazuma o energetskoj zajednici, uključujući Srbiju, raspravljaju i o ciljevima za 2030. godinu u vezi sa smanjenjem emisija gasova sa efektom staklene bašte, povećanjem udela obnovljivih izvora energije i energetske efikanosti. Proces je već otpočeo, a njegov završetak tj. utvrđivanje ciljeva očekuje se polovinom 2019. godine. Nacionalni planovi za energiju i klimu će, kao i u EU, biti glavni alat za dostizanje ovih ciljeva.
Sada je najvažnije da ovi ciljevi za 2030. godinu budu dovoljno ambiciozni, za razliku od postojećih takozvanih nacionalno utvrđenih doprinosa, koji su doneseni 2015. godine, kao priprema za Pariski sporazum. To bi značilo da metodološki problemi više ne mogu biti korišćeni za opravdavanje niskih ambicija vlada u regionu.
Upotreba uglja u Evropi se smanjuje. Evropske institucije i zemlje članice počinju strukturno da rešavaju ovaj problem. Raste broj evropskih zemalja koje se zvaničnim odlukama svojih vlada trajno i u celosti razvode od uglja. Finansijske institucije, poput Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, obustavljaju finansiranje uglja. Tržišta u Evropi su ovu promenu učinile neizbežnom, s obzirom da su velike kompanije koje još uvek ulažu u ugalj počele da prave ozbiljne gubitke.
Perspektive napuštanja uglja u JIE
Izgradnja novih termoelektrana na ugalj postajaće sve skuplja i u JIE. Postoje pokazatelji da bi uskoro moglo da seustanovi i regionalno tržište emisijama zagađujućih gasova ugljendioksida. Čak i ako to ne bude učinjeno kroz Energetsku zajednicu, region će ipak morati da plati kada se pridruži EU, gde cena koju zagađivači moraju da plate za emisije ugljendioksida ponovo raste. Očekuje se da ista dostigne minimum 30 evra po toni emisi- je štetnih gasova. Ispunjavanje tih zahteva de facto predstavlja finansijski ćorsokak za izgradnju novih termoelektrana na ugalj i izvesno preusmeravanje investitora u pravcu obnovljive energije. Nedavni slučaj projekta izgradnje nove termo- elektrane na Kosovu, od kojeg je Svetska banka odustala zbog konkurentnije cene obnovljivih izvora energije, dodatno potvrđuje prognozirani razvod od uglja.
Neizbežno napuštanje eksploatacije uglja donosi i brojne koristi za građane. Svaki evro investiran u dostizanje ekoloških standarda EU donosi 17 evra kroz koristi za životnu sredinu i javno zdravlje.
Sada je sasvim izvesno kako očekujemo da će društvo postepeno u potpunosti početi da se oslanja na obnovljive izvore energije. Planove za nove termoelektrane na ugalj treba zaustaviti i napustiti u celosti, te što pre doneti strategiju za postojeće zagađivače koji koriste ugalj,a koje treba postepeno, na društveno odgovoran način ugasiti do 2030. godine. Evropa je već na ovom putu. Jugoistočna Evropa će nesumnjivo pratiti ovaj trend, ako ne zbog adekvatno informisane energetske politike, onda zbog zakona tržišta. Stupanje u brak članstva sa Evropskom unijom, kad god dođe i za države Zapadnog Balkana, očito će podrazumevati razvod od uglja. Da bi region uživao blagodati srećnog razvoda, neophodno je bez odlaganja planove izgradnje novih termoelektrana na ugalj zameniti planovima za pravičan, organizovan i decentralizovan prelazak gradova i regiona, koji danas u velikoj meri žive od eksploatacije uglja, na ekonomski, zdravstveno i ekološki održive grane privrede.
